Ja san ćaćin grdelin
peto dite, prvi sin
u čelo me je jubija
bilin vinom me krstija

Kad me s dlana pustija
visoko san poletija
u daleki i tuđi svit
naša ženu lipu ko cvit

More, more duboko, dabogda presušilo
ja san ga priletija, skoro me ugušilo
i svaki put kad val me trisne
moje srce za njon vrisne
ka i grana masline kad je bura ošine
ja još čujen one riči ćaćine

Sine moj, reće on
nije život prista s njon
ti nemaš puno vrimena
uzmi ženu s našeg kamena

U proliće san prosija, u lito se oženija
do zime san uvenija
nisan je nimalo volija
more, more duboko

Rodila je sina dva
ka dva lipa sokola
i radija san kao crv
ka za svoju dicu, svoju krv

Pantin njenu zadnju rič
Bog me zove, moran ić
i suze tri je pustila
za tri tica šta je jubila